Pi­še: Mil­ka Šće­pa­no­vić


Ko­li­ko vas ili nas sva­ko­dnev­no do­ži­vlja­va ne­ku vr­stu stre­sa na po­slu?
Si­gur­na sam svi, jer po­sao do­no­si i stre­sne si­tu­a­ci­je ko­je bi­smo naj­ra­di­je iz­bje­gli.
Si­gur­no ste bi­li svje­dok is­ka­lji­va­nja bi­je­sa še­fo­va na rad­ni­ke, ne­kad iz oprav­da­nog raz­lo­ga. Za­što? Sa­mo za­to jer im se mo­že?
Če­sto pi­šem o oso­ba­ma sa in­va­li­di­te­tom za­bo­ra­vlja­ju­ći na sva­ko­dnev­ne pro­ble­me rad­ni­ka či­ji su naj­bli­ži OSI po­pu­la­ci­ja, a ko­ji u ve­li­kom bro­ju slu­ča­je­va ne­ma­ju ni­ka­kvih pra­va i mo­ra­ju da tr­pe sve i sva­šta da bi za­dr­ža­li po­sao.
Uz to što ti lju­di ra­de da­no­noć­no, če­sto i pre­ko­vre­me­no (za šta ve­ći­nom ni­je­su pla­će­ni, a uz to im je i pla­ta ni­ka­kva) mo­ra­ju još da slu­ša­ju ga­la­mu po­je­din­ca ko­ji je umi­slio da mu ta­ko mo­že bi­ti.
Ko je oso­bi zva­noj šef dao za pra­vo da se de­re na dru­gu oso­bu kao ko­či­jaš?
Ko je to to­li­ko iz­nad osta­lih da se­bi da­je za pra­vo da psu­je ne­ko­ga, jer na še­fov sig­nal i na pa­ro­lu "ja okom, a ti sko­kom" ni­je od­mah od­re­a­go­vao?
Ti lju­di, ko­ji se po­na­ša­ju kao ro­bo­vla­sni­ci u svo­jim fir­ma­ma, na uli­ci su fi­na i ulic­ka­na go­spo­da ko­ji­ma psov­ka ko­ja po­či­nje sa ,,je'' ni­kad ne pre­la­zi pre­ko usa­na.
Ali, to je pred­sta­va za ši­ru jav­nost, za­po­sle­ni kod njih zna­ju i nji­hov pra­vi rječ­nik i po­na­ša­nje. Zna­ju i tr­pe, jer mo­ra­ju i jer im se otvo­re­no sva­ki dan po­na­vlja da ,,ima ko 'oće ako ne­će oni''.
Rad­ni­ci­ma su uze­li ži­vot i vri­je­me, pa ho­će da im uni­šte i do­sto­jan­stvo.
Mno­gi tr­pe dok mo­ra­ju, jer dru­gog po­sla ne­ma, a pla­še se i go­reg od­no­sa ne­kog dru­gog po­slo­dav­ca.
Ta­ko­đe, u ve­ći­ni slu­ča­je­va ra­de od ju­tra do sju­tra, s jed­nim slo­bod­nim da­nom u ne­dje­lji, pa ne­ma­ju vre­me­na ni da tra­že dru­gi po­sao.
I ko­le­ge su če­sto uzrok ne­za­do­volj­stva, jer se uvi­jek na­đe ne­ka uli­zi­ca ko­ja še­fo­vi­ma špi­ju­ni­ra šta se u ko­lek­ti­vu ra­di i pri­ča. Ima i onih ko­ji že­le da bu­du šef pri­je še­fa, da ga­ze osta­le da bi se umi­li­li ono­me ko­ji za še­fo­va­nje pri­ma li­je­pe pa­re... To je naj­go­ra vr­sta lju­di, njih se tre­ba pla­ši­ti, jer ta­kvi će na­pra­vi­ti ap­so­lut­no sve da bi pot­hra­ni­li mi­sao o sop­stve­noj ve­li­či­ni i zna­ča­ju. Ga­zdin po­trč­ko bi i sop­stve­nog bra­ta pro­dao sa­mo ako bi to ga­zdu ob­ra­do­va­lo.
Ova­kvi oga­de rad­no okru­že­nje nor­mal­nom čo­vje­ku ko­ji po­sta­je bez­vo­ljan i po­či­nje da mr­zi po­sao ko­ji ra­di...
Ja se s dru­ga­či­jim mi­šlje­njem mo­gu iz­bo­ri­ti na svoj na­čin, ali šta da ura­di čo­vjek ko­ji ne­ma pra­vo gla­sa, a po­sao mu tre­ba?
Mo­ra tr­pje­ti i še­fa i nje­go­vog po­trč­ka ili vi­še njih, za­vi­sno od ve­li­či­ne fir­me, i na­da­ti se bo­ljem, ina­če će da po­lu­di.
Sve ra­zu­mi­jem, ali da je ne­ko ,,ni­šta" sa­mo za­to što mu mo­že bi­ti, to ni­kad ne­ću ra­zu­mje­ti. Ta­kvi bi tre­ba­lo da raz­mi­sle, mo­žda će nji­ho­vo di­je­te jed­nom bi­ti ne­či­ji upo­sle­nik... Ho­će li i ta­da mi­sli­ti da je ba­ha­to po­na­ša­nje nor­mal­no i pri­hva­tlji­vo? Ili su to sa­mo lju­di ko­ji ne vred­nu­ju ni­šta jer ni sa­mi ne vri­je­de ni­šta?
(Autor­ka je di­rek­to­ri­ca
NVO "Na­še sun­ce")